Ja imam talenat (made in Serbia)

Kad god zacujem onu "nasu-domacu" nakaradno sklepanu parolu - "Svetsko a nase" meni se prevrne stomak. To obicno znaci da je neki nas gramzivi "bizmismen" resio da zaradi na popularnosti necega u svetu rasprostranjenog, tako sto ce mu totalno unistiti kvalitet i tako izmrcvarenog ga prodati po "svetskoj" ceni neukoj srpskoj raji.

Kao reprezentativan primer uzecu nedavno zavrseni sou "Ja imam talenat" koji se pod raznim nazivima emituje u brdu zemalja - od Juzne Koreje do SAD i predstavlja ubedljivo najskuplje produciran i najgledaniji takmicarski sou program na planeti. Kad to prevedemo u varijantu "svetsko a nase" dobija se nesto zbog cega treba zaplakati, a reci cu vam i zbog cega. Krenimo redom...

Sou "Ja imam talenat" je osmislio Simon Cowell, britanski medijski magnat i jedan od najbogatijih ljudi u oblasti medija, koji je samo od licenciranja prava na ovaj sou zaradio brdo miliona dolara, dok je jos vece brdo dolara (funti, evra, izaberite valutu po izboru) zaradio osnivajuci Syco, producentsku kucu za koju su najveci broj zlatnih, platinastih i ostalih dijamantskih "ploca" snimili upravo ucesnici "Ja imam talenat". Ovim je ostvarena funkcija soua da bude zabavan, donese gomilu para i ucesnicima promeni zivot zauvek. Mnogo njih za koje niko nikada ne bi znao da postoje je zahvaljujuci ovom sou steklo svetsku slavu. Pomenimo samo Susan Boyle kao najbolji primer.

A kod nas?
Da sada na ulici zapitam slucajnog prolaznika da li se seca "proslogodisnjih" (2009) ucesnika finala "Ja imam talenat" vecina bi me belo pogledala. Pa ni sa pobednicima (Pilerovima) nismo znali sta se desava sve dok se nisu pojavili u ovogodisnjoj finalnoj emisiji da saopste kako su upisali konzervatorijum u Becu (za sta sigurno nije zasluzna produkcija vec njihov talenat), a u medjuvremenu kao da su u zemlju propali. Ne secam se da sam ih vidjao na TV-u, nisam cuo da su svirali nebrojano mnogo koncerata, a o snimanju nekog CD-a da ne govorimo. Dobili su kintu, kupili stan i to im je to. Onog trenutka kada su reflektori ugaseni i za njih i za sve ostale sou je bio gotov. A trebalo je tek da pocne.

Onda je ovog proleca zapocela nova sezona i mnoga ocekaivanja su odmah na startu razbijena.
O velicini produkcije mogli ste sami zakljuciti. Tzv. regionalni karakter takmicenja koji je trebalo da donesu ucesnici iz Makedonije, Crne Gore i Republike Srpske (iz nekog razloga Federacija nije bila ukljucena?) jos jednom je pokazao da se na ovom brdovitom Balkanu sve zavrsava na jednom mestu. U Beogradu. Nijednu od audicija odrzanih van Beograda (ako su uopste odrzane) nismo videli, broj ucesnika van Srbije bio je u rangu statisticke greske, ali u nijednoj emisiji nije propusteno da se naglasi kako je ovo
"najgledaniji sou u regionu". Izgleda da se neko nije pomucio da pogleda brojke jer bi im one jasno pokazale da "lazu cim zinu", i da "konkurentski" programi (Veliki Brat) stoje mnogo bolje. Sve jeftino, odrpano i nikakvo, savrseno za serviranje po receptu "svetsko a nase".

O voditeljskom paru necu trositi suvise reci, jer su mi oboje izrazito antipaticni. Kad je Bog delio duhovitost, ovo dvoje je spavalo zimski san, a posle su ih neki, koji su sa njima spavali, pokusali da nauce sta je to duhovitost. Mozda bi sve i proslo nekako, da pokusavaju da rade svoj posao profesionalno i ne unose previse svoje "zanosne" persone, ali frustrirani glumci koji nemaju gde da pokazu svoj "neizmeran talenat" moraju da probaju nekako da se prodaju. Sto bas za moje pare?

Ziri zasluzuje prelaznu ocenu, pre svega zbog Ivana Tasovca koji je apsolutna gromada pored Danice Maksimovic i Mr, Milija. Za Danicu je mozda neko napolju i cuo, za Milija cisto sumnjam, a Tasovac je "svetski mega-car" i uopste ne znam zasto se trpa sa ovom "boranijom". Valjda od necega mora i da se zivi kada radite na visokoprofitabilnom mestu kao sto je Beogradska Filharmonija.

Jedino sto je moglo da izvadi audicije bilo je ono sto smo odavno svi znali. Srbi su fantasticno talentovan narod i po tome smo visoko kotirani u svetu. To sto se kod nas talenat ne prepoznaje nije sprecilo mnoge da "trbuhom za kruhom" srecu potraze na drugom mestu i tamo dobiju potvrdu svog talenta. A oni koji jos uvek nisu odlucili da odu, resili su da nam pokazu sta umeju. I pokazali su. Bilo je tu svega i svacega i siguran sam da je vecina vas sa osmehom posmatrala ovaj deo soua. Da li su najbolji prosli u polufinale o tome se moze raspravljati ali je ziri, generalno, napravio dobar izbor. Za nekoga sve, za svakog ponesto.

A onda je na red dosao onaj deo koji je najuzbudljiviji, kada je sve trebalo da zasija u punom sjaju i kada sam zaplakao - polufinale. Zaplakao nisam od srece vec od tuge!
Scenografija, voditelji, rezija, apsolutna katastrofa! Onaj ko je odlucio da se polufinala i finale snimaju u studiju, umesto u pozoristu (makar i na Terazijama) treba da bude streljan na licu mesta zbog nanetog dusevnog bola sirokim narodnim masama. Pa zar u onom cumezu gde se snima "Bingo" i "Zikina Sarenica" da neko odluci da snima najgledaniji sou na planeti? Postoji jeftino, ali ovo je mnogo, MNOGO gore od toga. Od ovoga bi se i Pirocanci postideli. Da sam Simon, odmah bi im oduzeo licencu i naterao da plate penale zbog kaljanja ugleda koji sou poseduje. Nije za seljaka zvaka. Ako nesto ne umes da radis, nemoj ni da pocinjes. A kad jos pomislim da je Javni Medijski Servis potrosio vase i moje pare na ovo sranje, tek onda mi dodje da ih sve popalim na lomaci. O tome kako to treba da izgleda necu trositi reci, pogledajte na You Tube-u neko od polufinala ili finala "Britains Got Talent" ili "Americas Got Talent". Da ne bude da mi je glava u oblacima i da ne znam gde zivim, pogledajte kako su to Hrvati uradili sa svojim "Supertalent"-om i bice vam jasno koliko je lose ovo sto je uradjeno.

Kao da sve ovo nije dovoljno lose, odluka da se umesto uobicajenog nacina izbora finalista - (ponedeljak-petak polufinala, subota finale) trajanje produzi na cak tri nedelje je super ubila gledanost, jer su toliko dobro isprojektovali termine da im se finale poklopilo sa finalom "Velikog Brata". Kako im je ovo uticalo na gledanost procenite sami. Problem je ocigledno u odluci da se snima u studiju, jer treba snimiti "Bingo" i "Sarenicu" i sve to u istom studiju, 6 puta se menja scenografija i sve to nema veze sa zivotom, cista improvizacija uz parolu "drzi vodu dok majstori odu" tj reflektori se ne pogase. A onda zamislite da ste takmicar i da je vase vreme za spremanje finala samo jedno vece (ukoliko ste prosli u poslednjem polufinalu) u odnosu na dve nedelje koje su imali oni iz prva dva polufinala ili nedelju dana koje su imali oni iz druga dva polufinala. Razlika je drasticna i ovako nesto je zestoko nefer prema takmicarima ali sta su drugo mogli nego
 da saviju glavu i ucine kako im je receno.


I na kraju, skandalozna odluka da glasanje pocinje odmah na pocetku finala! Ovo je toliko grubo krsenje pravila da potpuno ruinira celokupan fair-play takmicenja (kako je zamisljeno da bude) i obesmisljava finalne nastupe u potpunosti. Jedinu korist od ovakvo glasanja mogu imati kandidati koji vec vaze za favorite i imaju formiranu odredjenu "fan bazu" koju su stekli u toku takmicenja. Ostali, koji su mozda cuvali najbolje sto imaju bas za finale ce zbog ovoga izrazito ispastati i zbog ovakve odluke ja bih se na njihovom mestu povukao iz finala. Nazalost, sve je proslo bez ikakve primedbe. Bez primedbe je proslo i ocigledno nadrogirano ponasanje Une Senic (voditeljke "I ja imam talenat") koja se jedva drzala na nogama. Ali kad ide june nek ide i uze,

Poznavajuci mentalitet naseg naroda i uz sve prethodno receno o glasanju rezultati nisu bili ni malo iznenadjujuci. Neko je cak na netu predlozio da se takmicenje preimenuje u "Ja imam hendikep", sugerisuci time sta je najvise uticalo na izbor pobednika. Ali to bi bio najmanji problem, kada bi Srbija dobila priliku da poslusa koncert Drage Dzinic ili da se grupama kao sto je USB konacno omoguce pristojni uslovi za rad umesto da se lomataju po parkovima svakog dana. Nazalost, misljenja sam da ove likove necemo uskoro videti, makar ne tako sto ce im RTS ili produkcija "Ja imam talenat" za to pruziti priliku. A novi cirkus i novi pajaci nas cekaju sledece godine.

Kada me bilo ko sa strane pita imamo li mi "Got talent" sou, ja odlucno negiram. Jednostavno me sramota. Mnogo govori o zemlji nacin na koji postupa sa svojim talentima. Za mene je sou "Ja imam talenat" kod nas savrsena paradigma svega onoga sto se u nasoj zemlji ne radi onako "kako Bog zapoveda" i zasto mladi i talentovani ljudi svoje uhlebljenje traze na nekim zelenijim pasnjacima, daleko od doma svog. Setice ih se jednog dana kada ceo svet bude klicao njihovo ime i sa ponosom isticati da su i oni Srbi, umesto da se pokriju usima od sramote jer ni mrvicu nisu doprineli njihovom uspehu pa ne zasluzuju ni mrvicu radosti na njihovo ime.

Voleti i biti voljen

Suviše sam mlad da bih davao sebi za pravo da tvrdim da znam mnogo o životu.

Jedva išta. Ili možda ni toliko.

A sta onda reći o ljubavi?

Postulati matematičke logike, viđeni očima moje metafizike sugerišu sledeće:

"Ljubav je život, ljubav je Bog, ljubav je sve!" na taj način mi upućujući sugestiju da i o ljubavi znam vrlo malo.

Jedva išta. Ili možda ni toliko.

Koliko se samo setnih uspomena sada vrzma po mojoj glavi, na kojoj se u skorije vreme ne očekuju tragovi sedih.

I koliko će ih tek doći, dok se lice bude boralo a kosa sedela?

Bog sveti zna.

I čega ću se sećati na samrtnoj postelji, ako me Bog udostoji dugog i ispunjenog života?

Hoće li me sećanje izdati, hoće li mi Alchajmerova bolest ili neka vrsta ludila oduzeti ličnost i sećanja?

Bog sveti zna.

A toliko su lepa, i ona zbog kojih se smejem, i ona zbog kojih bi zaplakao, da ne želim da zaboravim ni jedno.

Jer to sam ja, jer to je moj život.

I razvuče mi se lice u osmeh, dok se sećam svih onih nevinih simpatija iz osnovne škole, kada niko još uvek nije bio svestan sopstvene seksualnosti, kada nismo znali nizašta ozbiljnije od poljupca i skrivenih pogleda. I osmeha koji su bili dovoljni da poletimo.

I tada smo to zvali ljubav.

Tajne ceduljice koje smo doturali jedno drugom, stilizovana srca sa našim imenima u njima, prvi stihovi, ljubavna pisma i napisi u spomenarima, sve ono što nam je postojanje činilo srećnim, presrećnim.

I tada smo to zvali ljubav.

Mi muškarci, često, nismo umeli da pokazujemo svoja osećanja prema devojčicama drugačije nego kroz agresivnost, ne želeći da nam se drugovi smeju, ne želeći da otkrijemo naše slabosti koje su verovatno bile vidljive iz aviona.

Sada sve to deluje tako detinjasto, ali tada, tada smo to zvali ljubav.

A onda je došao pubertet, i utrka sa vremenom, ko će prvi okusiti dodire strasti, ko će prvi moći da se pohvali pred drugarima da je konačno postao čovek, da je upoznao ženu na način na koji smo to mogli da vidimo samo u filmovima koji su nam bili zabranjivani, a koji su kružili medju nama kao kakve relikvije.

Siguran sam da je u pokušaju da u praksi realizuje sve ono vidjeno na malim ekranima, većina nas bila savršeno smešna, ali tako je to kad nešto radiš prvi put.

Mogu samo da zamislim u kakvim smo sećanjima ostali našim tadašnjim devojkama i verujem da se i danas zakikoću kad pomisle šta su očekivale, a šta su dobile. Ali tako je to kad nešto radiš prvi put.

I za nas je to tada bio vrhunac ljubavi.

I tada smo počeli da učimo šta to znači biti u vezi, da učimo da plivamo, kao neko ko u životu nije video vodu, a onda bačen u uraganske talase sa samo jednim ciljem. Da se makar održava na površini, ako već ne zna kako da nastavi u odredjenom smeru.

I opet smo bili smešni, ali smo bili srećni. Jer već smo naučili da je to uvek tako kada nešto radiš prvi put.

A onda su, čini se, neki od nas počeli zaboravljati da ljubav podrazumeva hrabrost da ispadneš smešan.

Ili to nikada nisu ni znali.

Čini se da su sećanja vrlo rano počela da ih napuštaju ili su u svom egoizmu, želeći da veruju u ideal svoje veličine, počeli da negiraju sebe.

I vrlo često se moglo čuti od njih: "Ja, ne, ja to nikada nisam uradio".

A ljubavlju se počela nazivati sebičnost, despotizam, želja za posedovanjem, licemerje i ko zna šta sve još ne, sve ružnije od ružnijeg.

Teško je čoveku pomiriti se sa samim sobom. I pogledati istini u oči. A istina je relativna stvar. Istina je ono čega se sećamo.

I tako, kako vreme prolazi, a za mene je prošlo relativno malo, plašim se da ću i ja početi da zaboravljam.

I da ću zaboraviti da je najveća hrabrost ne bojati se da ispadneš smešan.

A kada to zaboravim, ja više neću biti ja.

Biće to neki drugi čovek koji je, rukovodjen nekim pravilima koja su drugi nametnuli i ophrvan strahom, zaboravio šta je to ljubav.

Zaboraviće da se raduje zbog suza koje je isplakao, a bile su to slatke suze, zaboraviće da se raduje zbog patnji koja mu je ona donosila, a bile su to najsladje patnje koje je doživeo.

Zaboraviće da se raduje zbog trenutaka kada se osećao živim, onliko koliko je to najviše moguće.

I više neće biti bitno da li fizički postoji, biće to mrtvac koji hoda.

I zato molim Boga da mi čuva sećanja, i da mi ne dozvoli da zaboravim.

Nadam se da ću biti dostojan da me blagoslovi na ovaj način.

A vama poručujem da se ne plašite.

Jer kao što sam vam prethodno rekao, strah je vaš najveći neprijatelj. Za onog ko nije pobedio sopstvene strahove, svaka bitka je unapred izgubljena.

I ne zaboravite da budete smešni. Dokle god budete umeli da se smejete sebi život će vam biti ispunjen radošću.

I uvek ćete biti spremni za nešto novo, bez straha od iznenadjenja, jer ćete se setiti da ste uvek smešni kada nešto radite prvi put.

Radovaćete se svakom danu koji dolazi, jer donosi novo, radovaćete se sebi, jer ćete znati da ste hrabri.

I nikada nećete zaboraviti da volite.

Nećete postavljati sebi suvišno pitanje: "Jesmo li sretniji, jer smo pametniji?" jer ste sebi davno objasnili da ljubav i život ne podležu definicijama.

Davno ste shvatili da praktičnost u svakodnevnom životu ne čini od vas mudraca, i da istine koje nam znače sve u životu najčešće ne umemo ni da iskažemo, ali umemo da ih osetimo.

I to nas čini srećnim. A to je valjda jedino što je bitno.

Reći će vam da ste naivni, reći će vam da ste patetični, reći će vam da ste smešni.

Recite im "Hvala!" jer ćete znati da niste zaboravili ono što je bitno.

Prenosim vam posvetu iz knjige koju mi je poklonila moja prva devojka, stihove koje je napisao čovek koga kod nas nazivaju Kahlil Gibran mada nisam siguran da li se to tako pravilo izgovara *Ko razume arapski, izvolite: جبران خليل جبران :)*

"... Kad te ljubav zove, slijedi je,

     Premda su joj putevi tvrdi i strmi.

     A kad vas krila njena ponesu, predajte joj se,

     Premda vas mač skriven u njezinim perima može raniti.

    A kada vam govori, vjerujte joj,

    Premda njezin glas može razdrmati vaše snove kao što sjeverac pustoši perivoj.

... Ali, ako u svojem strahu budete tražili samo ljubavni mir i ljubavni užitak,

    Bolje vam je da pokrijete golotinju svoju i da odete sa gumna ljubavi,

    U svijet bez godišnjih doba, gdije ćete se smijati, ali ne punim smehom,

    i gdije ćete plakati, ali ne svojim suzama.

    Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe.

    Ljubav nema ništa, niti se ona može imati.

    Jer, ljubav je dovoljna ljubavi."

Sandra, moja beskrajna zahvalnost za sve čemu si me naučila, i za ljubav koju si mi pružila.

Prva ljubav, eh...

A vi se zahvalite svima onima pored kojih se budite, čije vas ruke miluju u sumrak, čije su oči za vas sva lepota ovoga sveta, čije ime nosite na usnama gde da krenete.

One/i će biti sa vama, u vašim sećanjima, sve dok vas bude bilo.

I zapišite ponekad, ovako kao ja, ponešto.

Biće vam mnogo teže da izustite "Ja, nikada!" kada budete to imali crno na belo.

A i nije pametno pouzdati se samo u mozak, ipak je on djavolja rabota :).

Nadam se da ste pronašli ponešto za sebe u svemu ovome.

"Jedva išta. Ili možda ni toliko."

P.S. Nadjite malo vremena da prokomentarišete ono što ste pročitali, jer svakom autoru je od esencijalne važnosti mišljenje njegovih čitalaca. Ili odskrolujte do kraja i kliknite na ponudjeni odgovor.

Mala zivotna filozofija

1. Sve je relativno...

Ovo je najsmislenija recenica izgovorena pod suncem...
Kao i sve u zivotu pleni svojom jednostavnoscu i apsolutnom tacnoscu *kakva ironija, jedino apsolutno je da je sve relativno *
Zloupotrbom se izlizala i vecina ljudi ne shvata njeno znacenje, ali na ovoj recenici pociva ustrojstvo svemira kao celine, i covek se vise od ovoga nikada nece pribliziti istini...
Sve pod ovim suncem se moze gledati iz beskonacno mnogo perspektiva, i u zavisnosti koju od njih izaberes, takav ce ti biti zivot...
*ovo volim da parafraziram i kao "Nista u zivotu nije dovoljno veliko da mu se ne vredi smejati"*

2. Mudrost je merilo shvatanja koliko je zivot lep...

Ovo je recenica na koju sam izrazito ponosan, zato sto u svojoj sujeti dozvoljavm sebi da je poredim sa prvom...
Banalizovana varijanta bi se svela na "Casa je ili polu puna, ili polu prazna"...
Medjutim kako je sve u zivotu mnogo "potpunije" tako se i pogled na zivot ne moze svesti na crno belu sliku...
Mnogi su misljenja da je "glupima" mnogo lakse u zivotu nego "pametnima" *setite se prve recenice*
Jedina razlika je u tome sto prvi obracaju paznju na sitnice upravo onoliko koliko je neophodno, a to je NIMALO...
Drugi dozvoljavaju da im te sitnice uticu na zivot vise nego najkrupnije stvari koje ce im se desiti...
Logicno je pitanje ko je tu "glup" a ko "pametan"
Ukoliko posedujes dovoljno mudrosti da shvatis kako nema veceg dara od ZIVOTA, neces ga uzaludno potrositi, vec ces pronaci nacina da uvidis svu njegovu lepotu...

3. Nikada nista ne uzimaj za gotovo *Never take anything for granted*...

Ljudi ne shvataju da postoji beskonacno mnogo razloga zasto biti srecan...
Postoji mnogo ljudi koji su : sakati, bolesni, gladni, zedni, bez roditelja, prijatelja, krova nad glavom i "beskonacno" mnogo drugih stvari...
PRIVILEGIJA da imas: sve delove tela na broju, da si zdrav mentalno i fizicki, da imas oko sebe ljude koji te vole, JESTE razlog da se svako jutro budis sa osmehom...
To sto mnogi smatraju da je sve ovo Bogom dano, i u svojoj sebicnosti i megalomaniji znaju da ovo nazivaju SITNICAMA, cini da i pored sve inteligencije, s moje strane budu svrstani u kategoriju IMBECILA...

4. Budi sam(a) sebi dovoljan/na...

Uvek ce postojati ljudi oko tebe, koje ces voleti, mrzeti *ali molim vas nemojte nikada sazaljevati nikoga, to je najnize osecanje poznato coveku* , ali...
Uvek i uvek ces biti "sam(a)" i u tvojoj glavi nikada nece biti mesta za nekog drugog *pod ovim ukljucujem i psihicke poremecaje *
Sve u zivotu ces ispuniti onoliko koliko si sam(a) jak(a), i bez obzira na svu podrsku koju imas, sve u zivotu zavisi samo od tebe...
Niko ti ne moze pomoci ukoliko nisi u stanju da pomognes sama sebi...
Svaka veza u koju se upustis *od "najobicnijeg" poznanstva do najvece ljubavi* ce biti onoliko jaka koliko se oslanja na tebe...

5. Budi uvek iznad svih...

Ovo je recenica koju morate shvatiti u najsirem mogucem znacenju prve recenice...
Svako od nas je poseban na svoj nacin, i niko nema prava da mu to oduzme...
Merila prema kojima ces se upravljati, sam(a) sebi postavljas, i ne dozvoli da te ikakve drustvene norme koje smatras NEBULOZNIM ikada sputaju u onome sta zelis...
Ako hoces prihvati i Makjavelijevo da : "Cilj opravdava sredstvo", ali...

6. Koliko cenis druge toliko ce drugi ceniti tebe...

Nemoj da te mediokritetska shvatanja sputaju da volis sebe vise od svih...
To je prirodno stanje stvari, i nemoj sebi nikada zameriti zbog toga...
Ali jedina definicija ljudskih prava je : "Svako ima pravo na sve dok tim svojim pravom ne ugrozava drugoga"...
To sto ces sebe voleti, ne znaci da ces manje voleti druge, a svakoga ispostuj PONAJMANJE onoliko koliko je zasluzio...

7. Stedi novac, ali nemoj stedeti ljubav...

Ljubav je najdivnija stvar, potrebnija coveku od vazduha i vode, jedino sto mozes beskonacno trositi i jos uvek imati beskonacno da das...
Sve covekove frustracije ne poticu od nedostatka novca, socijalnog statusa ili neceg drugog, vec upravo iz pomanjkanja ljubavi...
Voli svom dusom svojom i svim srcem svojim i shvati da ljubav nije luksuz koji sebi mozes retko priustiti, vec nasusna potreba sa kojom treba ziveti svakoga dana...
Voli i nadaj se da ce ti ljubav biti uzvracena...

8. Unisti strah...

Nemoj dozvoliti da te strah spreci da ostvaris ono do cega ti je najvise stalo!!!
Nemoj se plasiti jer nema nicega dovoljno velikog da bi bilo vredno toga...
Znaj da je strah tvoj najveci neprijatelj, i da ces sebi uciniti najgore ukoliko bezis...
Sto pre pobedis sebe, i svoga najveceg neprijatelja, to ce te pre zapljusnuti radosti zivota...
Dozvoli sebi da budes ironicna ako ne i licemerna i reci: "Kada smrt dolazi po tebe ona to cini sa osmehom, i sve sto mozes da uradis je da joj uzvratis taj osmeh!"...

9. Kvalitet vredi samo onoliko koliko ga iskoristis...

Kvalitet *radije cu upotrebiti izraz potencijal* vredi samo onoliko koliko ga iskoristis...
Mozes biti vrsno inteligentan, markantan, elokventan, ali...
Sve sto sluzi samo za ukras, zapravo ne sluzi nicemu...
Najveci kvalitet koji mozes da imas je fleksibilnost, jer...
I najbolje seme ce tesko procvetati, ako je zasadjeno u losoj zemlji i zapusteno, ali ono koje i tu uspe da procveta, uspece svuda i to jos lepsim cvetom i mirisom...

10. Budi uvek ono sto jesi...

Ne dozvoli sebi da glumis i trosis neprocenjivo vreme na stvaranje maski i igranje igara sa drugima...
Jer vreme jeste neprocenjivo, ali to mozes znati samo ako ga ne trosis uzalud...
Nemoj "podvlaciti crtu" i postavljati sebi sustinska pitanja samo onda kada te neko "pomeri iz temelja", vec se na kraju svakog dana zapitaj, da li je vredelo probuditi se...
Spoznaj sebe, i budi takav/va kakva si, bez obzira sta drugi kazu ili misle o tebi, jer...
"Kad ispunis zivot sto ne prasta
sa sezdeset sekundi tisine
cela zemlja bice tvoja basta
i jos vise bices COVEK sine" *Radjard Kipling "If" prevedeno kao "Kad" sa mnogo vise pesnicke lepote nego originalan prevod*