Voleti i biti voljen

Suviše sam mlad da bih davao sebi za pravo da tvrdim da znam mnogo o životu.

Jedva išta. Ili možda ni toliko.

A sta onda reći o ljubavi?

Postulati matematičke logike, viđeni očima moje metafizike sugerišu sledeće:

"Ljubav je život, ljubav je Bog, ljubav je sve!" na taj način mi upućujući sugestiju da i o ljubavi znam vrlo malo.

Jedva išta. Ili možda ni toliko.

Koliko se samo setnih uspomena sada vrzma po mojoj glavi, na kojoj se u skorije vreme ne očekuju tragovi sedih.

I koliko će ih tek doći, dok se lice bude boralo a kosa sedela?

Bog sveti zna.

I čega ću se sećati na samrtnoj postelji, ako me Bog udostoji dugog i ispunjenog života?

Hoće li me sećanje izdati, hoće li mi Alchajmerova bolest ili neka vrsta ludila oduzeti ličnost i sećanja?

Bog sveti zna.

A toliko su lepa, i ona zbog kojih se smejem, i ona zbog kojih bi zaplakao, da ne želim da zaboravim ni jedno.

Jer to sam ja, jer to je moj život.

I razvuče mi se lice u osmeh, dok se sećam svih onih nevinih simpatija iz osnovne škole, kada niko još uvek nije bio svestan sopstvene seksualnosti, kada nismo znali nizašta ozbiljnije od poljupca i skrivenih pogleda. I osmeha koji su bili dovoljni da poletimo.

I tada smo to zvali ljubav.

Tajne ceduljice koje smo doturali jedno drugom, stilizovana srca sa našim imenima u njima, prvi stihovi, ljubavna pisma i napisi u spomenarima, sve ono što nam je postojanje činilo srećnim, presrećnim.

I tada smo to zvali ljubav.

Mi muškarci, često, nismo umeli da pokazujemo svoja osećanja prema devojčicama drugačije nego kroz agresivnost, ne želeći da nam se drugovi smeju, ne želeći da otkrijemo naše slabosti koje su verovatno bile vidljive iz aviona.

Sada sve to deluje tako detinjasto, ali tada, tada smo to zvali ljubav.

A onda je došao pubertet, i utrka sa vremenom, ko će prvi okusiti dodire strasti, ko će prvi moći da se pohvali pred drugarima da je konačno postao čovek, da je upoznao ženu na način na koji smo to mogli da vidimo samo u filmovima koji su nam bili zabranjivani, a koji su kružili medju nama kao kakve relikvije.

Siguran sam da je u pokušaju da u praksi realizuje sve ono vidjeno na malim ekranima, većina nas bila savršeno smešna, ali tako je to kad nešto radiš prvi put.

Mogu samo da zamislim u kakvim smo sećanjima ostali našim tadašnjim devojkama i verujem da se i danas zakikoću kad pomisle šta su očekivale, a šta su dobile. Ali tako je to kad nešto radiš prvi put.

I za nas je to tada bio vrhunac ljubavi.

I tada smo počeli da učimo šta to znači biti u vezi, da učimo da plivamo, kao neko ko u životu nije video vodu, a onda bačen u uraganske talase sa samo jednim ciljem. Da se makar održava na površini, ako već ne zna kako da nastavi u odredjenom smeru.

I opet smo bili smešni, ali smo bili srećni. Jer već smo naučili da je to uvek tako kada nešto radiš prvi put.

A onda su, čini se, neki od nas počeli zaboravljati da ljubav podrazumeva hrabrost da ispadneš smešan.

Ili to nikada nisu ni znali.

Čini se da su sećanja vrlo rano počela da ih napuštaju ili su u svom egoizmu, želeći da veruju u ideal svoje veličine, počeli da negiraju sebe.

I vrlo često se moglo čuti od njih: "Ja, ne, ja to nikada nisam uradio".

A ljubavlju se počela nazivati sebičnost, despotizam, želja za posedovanjem, licemerje i ko zna šta sve još ne, sve ružnije od ružnijeg.

Teško je čoveku pomiriti se sa samim sobom. I pogledati istini u oči. A istina je relativna stvar. Istina je ono čega se sećamo.

I tako, kako vreme prolazi, a za mene je prošlo relativno malo, plašim se da ću i ja početi da zaboravljam.

I da ću zaboraviti da je najveća hrabrost ne bojati se da ispadneš smešan.

A kada to zaboravim, ja više neću biti ja.

Biće to neki drugi čovek koji je, rukovodjen nekim pravilima koja su drugi nametnuli i ophrvan strahom, zaboravio šta je to ljubav.

Zaboraviće da se raduje zbog suza koje je isplakao, a bile su to slatke suze, zaboraviće da se raduje zbog patnji koja mu je ona donosila, a bile su to najsladje patnje koje je doživeo.

Zaboraviće da se raduje zbog trenutaka kada se osećao živim, onliko koliko je to najviše moguće.

I više neće biti bitno da li fizički postoji, biće to mrtvac koji hoda.

I zato molim Boga da mi čuva sećanja, i da mi ne dozvoli da zaboravim.

Nadam se da ću biti dostojan da me blagoslovi na ovaj način.

A vama poručujem da se ne plašite.

Jer kao što sam vam prethodno rekao, strah je vaš najveći neprijatelj. Za onog ko nije pobedio sopstvene strahove, svaka bitka je unapred izgubljena.

I ne zaboravite da budete smešni. Dokle god budete umeli da se smejete sebi život će vam biti ispunjen radošću.

I uvek ćete biti spremni za nešto novo, bez straha od iznenadjenja, jer ćete se setiti da ste uvek smešni kada nešto radite prvi put.

Radovaćete se svakom danu koji dolazi, jer donosi novo, radovaćete se sebi, jer ćete znati da ste hrabri.

I nikada nećete zaboraviti da volite.

Nećete postavljati sebi suvišno pitanje: "Jesmo li sretniji, jer smo pametniji?" jer ste sebi davno objasnili da ljubav i život ne podležu definicijama.

Davno ste shvatili da praktičnost u svakodnevnom životu ne čini od vas mudraca, i da istine koje nam znače sve u životu najčešće ne umemo ni da iskažemo, ali umemo da ih osetimo.

I to nas čini srećnim. A to je valjda jedino što je bitno.

Reći će vam da ste naivni, reći će vam da ste patetični, reći će vam da ste smešni.

Recite im "Hvala!" jer ćete znati da niste zaboravili ono što je bitno.

Prenosim vam posvetu iz knjige koju mi je poklonila moja prva devojka, stihove koje je napisao čovek koga kod nas nazivaju Kahlil Gibran mada nisam siguran da li se to tako pravilo izgovara *Ko razume arapski, izvolite: جبران خليل جبران :)*

"... Kad te ljubav zove, slijedi je,

     Premda su joj putevi tvrdi i strmi.

     A kad vas krila njena ponesu, predajte joj se,

     Premda vas mač skriven u njezinim perima može raniti.

    A kada vam govori, vjerujte joj,

    Premda njezin glas može razdrmati vaše snove kao što sjeverac pustoši perivoj.

... Ali, ako u svojem strahu budete tražili samo ljubavni mir i ljubavni užitak,

    Bolje vam je da pokrijete golotinju svoju i da odete sa gumna ljubavi,

    U svijet bez godišnjih doba, gdije ćete se smijati, ali ne punim smehom,

    i gdije ćete plakati, ali ne svojim suzama.

    Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe.

    Ljubav nema ništa, niti se ona može imati.

    Jer, ljubav je dovoljna ljubavi."

Sandra, moja beskrajna zahvalnost za sve čemu si me naučila, i za ljubav koju si mi pružila.

Prva ljubav, eh...

A vi se zahvalite svima onima pored kojih se budite, čije vas ruke miluju u sumrak, čije su oči za vas sva lepota ovoga sveta, čije ime nosite na usnama gde da krenete.

One/i će biti sa vama, u vašim sećanjima, sve dok vas bude bilo.

I zapišite ponekad, ovako kao ja, ponešto.

Biće vam mnogo teže da izustite "Ja, nikada!" kada budete to imali crno na belo.

A i nije pametno pouzdati se samo u mozak, ipak je on djavolja rabota :).

Nadam se da ste pronašli ponešto za sebe u svemu ovome.

"Jedva išta. Ili možda ni toliko."

P.S. Nadjite malo vremena da prokomentarišete ono što ste pročitali, jer svakom autoru je od esencijalne važnosti mišljenje njegovih čitalaca. Ili odskrolujte do kraja i kliknite na ponudjeni odgovor.